Welcome
Home
Kontakt


KATEGORIJE

PRETRAGA
Pronadji
sve reči
bilo koju reč
kompletnu frazu
Prikaži


Bez slika



Design by Art4m 2005.
Copyright © Info-Tours.NET 2005.
Home > Reportaže > Pomen zaslužnih duhovnika ustaničke Šumadije
Pomen zaslužnih duhovnika ustaničke Šumadije | 30.06.2008.
U šumadijskim srezovima - Jasenici, Kačeru i Šumadijskoj Kolubari, sticajem istorijskih prilika, veliki broj sveštenika je upisan zlatnim slovima u srpsku istoriju s početka 19. veka. Stradanje sveštenika je započelo još u 18. veku, kada je...  Autor: Radomir P. MILOŠEVIĆ
U šumadijskim srezovima - Jasenici, Kačeru i Šumadijskoj Kolubari, sticajem istorijskih prilika, veliki broj sveštenika je
upisan zlatnim slovima u srpsku istoriju s početka 19. veka. Stradanje sveštenika je započelo još u 18. veku, kada je bukovički pop
Jevtimije, braneći čast svoje rođake, ubio nekakvoga Turčina, posle čega ga Turci „na skoro ubiju iz krvne osvete". Ovaj časni
sveštenik, čiji je otac Pahomije došao u Bukovik iz okoline Nevesinja, bio je stric potonjem proti bukovičkom Atanasiju (koji se po
ocu Antoniju pisao kao Antonijević). Naučno je Atanasija pismenosti, pa se on (Atanasije) posle stričeve smrti zapopi i dođe na
Jevtimijevu parohiju, iako je u Beogradu već bio izučio abadžijski zanat i znao da govori turski i grčki. Atanasije je ubrzo postao i
prota. 
Oko pet decenija kasnije, Atanasije je kao jedan od najuticajnijih svešetenika u Beogradskom pašaluku zakleo Karađorđeve
ustanike i s pravom se smatra „duhovnim vođom srpske revolucije". Njegova zakletva, sačuvana posredstvom zapisa jednog od
učesnika orašačkog dogovora, izgovorena pred ustanicima i danas slovi za biser srpskog rodoljubivog stvaralaštva:

Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći, al nemogo! U kući mu se nejavljalo ni staro ni mlado!
Od ruke mu se sve skamenilo;
U toru mu ovce ne blejale; u oboru krave ne rikale.
Da Bog da se u sinji kamen pretvorio,
da se drugi na njega ugledaju.
Ne bio srećan ni dugovečan,
niti lica Božijeg ikad video!


Poput prote bukovičkog u svome kraju, tako je u valjevskom svakako bio slavan prota Matija Nenadović, koji je, inače, bio oženjen
jednom udovicom od Milićevića iz sela Ranilovića kraj Aranđelovca. U svojim čuvenim Memoarima, Prota svedoči o sopstvenim
zalaganji-ma u narodnim poslovima, te zapisuje kako je „popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove... vojevao
opasne ratove". Učesnik oba ustanka, ostavio je zauvek traga u srpskoj istoriji kao dobar vojni starešina, premda je ostao poznatiji
kao diplomata (Moskva, Peterburg, Varšava, Beč) i državnik (prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta). Iako svestran i
hrabar, Prota Matija ipak se po junaštvu nije mogao meriti sa popom Lukom Lazarevićem koji je u čuvenom Boju na Mišaru
komandovao konjicom. Po istorijski nepotvrđenim kazivanjima, u ovoj bici učestvovala je i četa ustanika iz šumadijske Jasenice
koju je predvodio kapetan Jovan Krstović koji je na Mišaru i poginuo. 

Takođe, među „duhovnim vođama srpske revolucije" neizostavno mora biti zabeleženo i ime prote Alekse Lazarevića iz sela
Šopića koji je bio jedan od prvih deputata srpskih koji su 1805. godine, po odluci Skupštine srpskih prvaka u Pećanima, otišli u
Carigrad da bi turskoj Porti podneli zahteve srpskog naroda i pregovarali o miru. Pre toga, s početka Ustanka, u aprilu 1804, bio
je na pregovorima u Zemunu sa generalom Ženejom, a i redovno je bio prisutan prilikom svih skupština Karađođeve Srbije. Prota
Aleksa je bio učesnik i dogovorima o podizanju Drugog srpskog ustanka u Rudovcima.
Mirnodopsku misiju među novopazarskim Turcima veoma je mudro vodio vladika Raško-prizrenski Janićije (1731-1816). Janićije je
rodom iz sela Tuleža i bio je vršnjak prote bukovičkog Atanasija. Nažalost, o njegovoj se ličnosti ne zna dovoljno, ali o njegovom
velikom ugledu i predanom nacionalnom radu svakako svedoči i to da je punih četrdeset i sedam godina bio vladika u Novom
Pazaru, da je posvetio igumana studeničkog Samuila Jakovljevića i vladiku šabačkog Đerasima Ćorđevića.

No, trebamo se podsetiti i stradanja crkvenih uglednika u predvečerje Prvog srpskog ustanka, Hadži Ćere i Hadži Ruvima, koje je u
svojoj glasovitoj pesmi Početak bune protiv dahija ovekovečio slepi pesnik i guslar, Filip Višnjić. Kao znatni duhovnici, oni su
narod prosvećivali, molitvom im ulivali veru u bolje sutra, te su kao trn u oku beogradskim dahijama postradali među prvim
žrtvama Seče knezova i ostalih srpskih prvaka u januaru 1804. godine. Hadži Ćerajs pogubljen kod manastira u selu Moravcima kod
Ljiga, na manastirskoj njivi kraj istoimene reke. Pomenuta pesma o tome peva kako Turci Moravcima crkvi dopadoše 


/I tu Adži Đera pogubite, jer kako se prethodno u pesmi ističe, on, kao i Hani Ruvim znade zlato rastapati/ I sa njime sitne knjige
pisat/ Nas dahije caru opadati /Oko sebe raju svetovati.
 


Hadži Ruvima, arhimandrita manastira Bogovađe (između Lajkovca i Ljiga), dahije su optužile da je „pisao Nemcima knjigu i sa njima
se dogovarao da digne bunu na cara". Radi istog pisma kod mosta na Kolubari u Valjevu pogubljen je i knez Aleksa Nenadović,
zajedno sa Ilijom Birčaninom. Kazuje se kako je Hadži Ruvim sam otišao u Beograd i potražio zaklon kod Fočić Mehmed age, kod
koga je njegov sinovac Petar Nikolajević Moler malao njegove odaje, ali ga ovaj ipak preda Aganliji koji naredi da mu nakon
strašnog mučenja odseku glavu.

I pred Milošev ustanak stradali su srpski duhovnici. U januaru 1915. godine, u Beogradu, budu pogubljeni iguman Pajsije koga
Turci živog nabiju na kolac, a mladog i lepog Đakona Avakuma stanu nagovarati da promeni veru kako bi mu poštedeli život. On ih
odbije govoreći: Nema vere bolje od hrišćanske\\ Kada mu Turci primoraju majku da ga preobraća u islam, on joj odgovori: 

Majko moja na mleku ti hvala!/ Al ne hvala na nauci tvojoj!... Smrt izbavlja od svakijeh beda/ Cvet proletnji tek za zimom ide/ Blago
tome ko ranije umre/ O manje je i muke i greha.


Onda mu Turci nožem probodu srce, pa ga nabiju na kolac. 


Jedan od najvažnijih dogovora o podizanju Drugog ustanka zbio se u pivnici popa Ranka Dmitrovića iz sela Kruševice. Tome
dogovoru su prisustvovali i već pomeputi prota Aleksa Lazarević iz Šopića i Avakum Petrović, iguman manastira Bogovađe
(nasledio Hadži Ruvima), koji je pričestio i zakleo zaverenike. Da spomenemo da su na tome skupu kao najistaknutiji bili Milutin
Savić Garašanin, Vasilije Saramanda iz Bukovika, a najugledniji među njima bio je Arsenije Loma. Njega i njegove Kačerce, pred
Boj na Rudniku, koji se zbio nekoliko dana pre istorijskog skupa pod takovskim grmom, pričestio je jerej Petar Matić, rodom iz
Stragara, koji je inače bogoslužio u „cerkvi Šutačkoj". Tradicija beleži i pogibiju popa Kostića iz Bosute koji je „isečen" u Boju na
Liparu u selu Trbušnici, u kome su se Turci, pod vođstvom Ćaja-paše, sukobili sa ustanicima koje je predvodio Milutin Savić
Garašanin, jedan od retkih svetovnih ljudi u Miloševo doba koji je posetio Hristov grob i stekao zvanje hadžije. 

Osim spomeutih delova Šumadije i u drugim je krajevima ondašnjeg Beogradskog pašaluka bilo više sveštenika koji su se osobito
istakli junaštvom u ustaničkim oslobodilačkim borbama.

Radomir P. MILOŠEVIĆ