- Žena nije jabuka da je zagrizeš, pa da je ostaviš. – kaže stara vranjanska poslovica. Muška poslovica, reč ljubavi. Stigli smo u grad temperamentnih i romantičnih južnjaka. Prvi put saznajemo za ime Vranje u delu ''Aleksijada''. Napisala ga je, u XI veku, Ana Komnina, učena i umna vizantijska princeza, prva žena – istoričar za koju znamo. A potom Vranje srećemo u velikaškim i carskim poveljama, državnim ispravama, i, srećemo ga u životu. Jer, ova kotlina je velika raskrsnica puteva, na sve četiri strane sveta. I veliki trgovački centar. I rudarsko središte. I poznati vinarski kraj. I plodna je... I zato svima potrebna. Od pamtiveka. Današnje Vranje je, prvo, veliki grad. Industrijski. Prvo je počela ''Koštana'', žene su u celoj Evropi stajale u redovima da kupe njene cipelice i čizmice...

Onda su se razvijale industrije: ''Alfa'' posebno sa grejnim telima, ''Simpo'' čiji je nameštaj bio hit, ''Jumko'', simbol dobrog odevanja, duvanska industrija DIV, vinari, rudnici nemetala... Onda, ona teška vremena rasula i stagnacije. Vranje se sada vraća u poslovni svet. Opet je tu ''Simpo'', sada na drugi način, kroz male, profitabilne fabrike različite proizvodnje, pa ''Alfa'', ponovo kožari, poljoprivreda, duvan, vino, tekstil... No, Vranje je grad duha, pre svega. Po školama. I fakultetima. Po skoro sto godina starom, sada profesionalnom pozorištu. Svojim radio i TV stanicama. Novinama. Izdavaštvu. Rodni grad velikog filozofa i teologa, Justina Popovića. Velikog književnika Bore Stankovića... Grad u kome se svake godine odvija veoma prestižno takmičenje u pričanju viceva i nadlagivanju. Ko više i uverljivije slaže... Zbog toga, kažu Vranjanci: ''U Vranje nema laganje – sto kile svinja, dvesta kile mast!''

Stari amam, tursko kupatilo, danas je galerija. Pašin konak – selamluk je muzej, haremluk je fantastičan nacionalni restoran – u muzeju! Plene fasade, raspored u enterijeru, bogato rezbarene drvene tavanice... Jela, po drevnim receptima. Beli most sagradi hanuma Ajša, Turkinja. Ostade, uz most, legenda kako se lepa Ajša zavolela sa Srbinom Stojanom, čobaninom, i njen ih otac ubi... A kasnije, pokajnički, sazda most od belog kamena, Romeu i Juliji iz Vranja. Da premosti sve prepreke za neke druge ljubavi. Česma Đerenka priča o neostvarenoj ljubavi Turčina Đerđeleza prema lepoj srpskoj devojci... Ostade i pesma o njoj: ''Stojanke, belo Vranjanke...'' Razvaline nekada moćne, teško osvojive tvrđave, koja je čuvala Vranje, Markovo kale, znaju legende o mitskom junaku Kraljeviću Marku, čiji je konj Šarac tuda skakao sa brda na brdo, i kopitama u stenama ostavljao tragove... A onda stare gradske kuće. Kuća Bore Stankovića, na primer...

Iz poznijih vremena, kada je Vranje iz srednjevekovne istočnjačke varoši brzo prerastalo u moderan, evropski grad, ostalo je dosta vrednih arhitektonskih spomenika. Primera radi, ''Kuća na uglu'' je stara sto godina, a sazdana je u renesansnom stilu. U stvari, o kom Vranju treba da se priča? O onom koje je imalo 60 javnih česama, i od kojih su mnoge opstale i posle uvođenja vodovoda, jer su tradicija, čistoća tela je ovde tradicija kao i čistoća duha, ili o Vranju koje više od 80 godina ima teniski klub i Francusku čitaonicu? Što je takođe tradicija. Veliki hotel ''Vranje'', u centru grada, ima tri zvezdice. Dakle, udoban je. Udoban je i ''Simpov'' hotel na Pržaru, odakle se Vranje vidi kao na dlanu. I motel na autoputu, kraj koga je kompletna servisna stanica, ima preko sto ležaja. I još, ugostiteljstvom i turizmom se bavi čak 130 firmi i objekata u gradu. Naravno, vi ćete izabrati prema svojim željama i ukusu, a na raspolaganju su vam i nacionalni restorani, i klasične kafane, i brza hrana...

A kada pričamo o Vranju, pričamo i o Vranjskoj Banji. Ona je, zanimljivo, sačuvala više tragova življenja iz najdublje starine. Rečica Banjštica, koja se spušta sa Besne Kobile, planine skoro dva kilometra visoke, prima u sebe tople vode iz bezbroj izvora. Zna Banjštica da nabuja, pobesni, nosi sve pred sobom. Ali, nije mogla da odnese tragove življenja u Banji. Ipak, toliko naraste, da po njoj plove čamci. Polovinom prošlog veka, u čamcima po reci su vozili izabranu lepoticu, ''Karanfil devojče'', i njene pratilje! Gvožđevite i sumporovite banjske vode su lečile i pre Rimljana, i u njihovo doba, i sve kasnije ranjenike i bolesnike. I krunisane glave su u Banji tražile leka. Kao što se i danas, u Zavodu, leče svake godine hiljade onih koji su u banju došli po spas, i nadu. U Zavodu se tretiraju razne vrste reumatizama, posledice trauma i postoperativna stanja, neurološka obolenja, ginekološka obolenja,čak i neke kožne bolesti. Vode su Banjske toliko vrele da su im jedino ravni gejziri na Islandu i na Kamčatki. Po 111 stepeni celzijusa na izvoru.  Vri i isparava, umesto da izvire. U Banji se zgrade greju termalnim vodama, i staklenici... a moglo bi i celo Vranje, tolika je snaga tih izvora. Banjske vode i Banjštica svakoga dana, i leti i zimi, služe stanovnicima Banje za kupanje. Na otvorenom, naravno. Imaju ljudi kupatila u kućama, ali običaj...

A na pravoslavni praznik, Čisti ponedeljak, pre Uskrsa, ovde se, na ritualno kupanje, slegne i staro i mlado iz bliže i dalje okoline. I na veliki narodni sabor i veselje, naravno. Tako već stotinama godina. Onaj drugi, organizovani Sabor, početkom juna, kada karanfili cvetaju, počeo je pod nazivom ''Dani sevdaha''. Bilo je to druženje u kome su, kroz ''Svadbu'', takmičenja muzičara, nastupe folklornih ansambala i pozorišne predstave, prikazivane sve izuzetne odlike sačuvanog iz narodne tradicije. A najlepša je birana jednostavno, demokratski. Žiri je imao i po trideset, pedeset hiljada članova. Devojke su se šetale kroz masu, i, koja je dobila najviše strukova karanfila... Na taj žiri se ne može uticati. Naravno, i danas je uživanje, početkom juna, biti u banji. Jer, ''Dane sevdaha'' su nasledili ''Dani karanfila''. Folklor, melos... I ''Karanfil devojče '', naravno. Besna Kobila, fascinantna planina, pod kojom se širi Prvonek, veštačko jezero, Vranjansko more, neotkriveni je turistički raj. U svako doba godine. Ali ne i Vranjancima. Znaju oni gde i kako. I rado će sa vama podeliti te tajne. Planina, Morava, i još mnoga izletišta i mesta ''za dušu'' u vinogradima...

Vranjanci umeju da uživaju. Zato toliko vole i poštuju žene. A provedite nekoliko dana u Vranju, i shvatićete neprevediv pojam ''Vranjski sevdah'', naučićete da se opustite, da posmatrate život sa njegove lepe strane, i sebe u najlepšem izdanju. Ukusna hrana i dobra vina, iskreno, veselo društvo, muzika vekovima stara, koja otvara najskrivenija vrata u duši slušaoca, dira i najtananije žice, bilo da je svira violina ili truba. Uz to reči pesme, takođe stolećima stare, posvećene ljubavi. Pa igra koja rasplamsava. I nije bitno da li ste zakleti džezer ili ljubitelj tehna ili hevi – metala... Pred ovom tradicijom se ne ostaje ravnodušan. I nauči se koliko lepote može da se primi, i pruži, kroz pogled, kroz osmeh, pokret ruke, korak u igri, reč pesme, ili tihu, a raspaljujuću muziku. I nauči se da za ljubav i lepotu nisu merilo godine, već duša. A možda je za sve to razlog ona čudesna vranjanska mesečina. Još nešto, pre nego što krenemo dalje na jug, ka Bujanovcu: Svake godine u Vranju radi jedna izuzetna letnja škola svetskog glasa. To je ŠAF – dečija škola animiranog filma, čiji su polaznici deca iz celog sveta. Ili, još jedna lepa preporuka za Vranje.